Naše postavljanje granica je uslovljeno događajima, uverenjima i iskustvima iz detinjstva.
Plašimo se da postavimo granice iz straha da ćemo biti odbačeni, da nećemo biti voljeni, da ćemo izneveriti i povrediti druge ljude, da nećemo ispuniti nečija očekivanja.
Da li je i vama teško da postavite granice prema drugim ljudima? Koliko puta ste rekli “da” nekome, a posle toga ste se osećali loše, nezadovoljno, razočarano, ljuto, besno, krivili sebe, osećali teskobu u grudima, glavobolju i preispitivali sebe?
Koliko puta vam je ostala “knedla u grlu”, jer niste mogli da izgovorite “ne”?
Zašto počinjemo da postavljamo granice?
Počinjemo da postavljamo granice:
- Kada osvestimo svoje želje, potrebe, prioritete, ciljeve, osećanja, misli, uverenja i obrasce ponašanja.
- Kada prihvatimo i zavolimo sebe baš takve kakvi smo.
- Kada počnemo da cenimo, poštujemo i vrednujemo sebe, da imamo samopouzdanje, hrabrost i odlučnost.
- Kada osetimo nezadovoljstvo u nekom odnosu.
Kako da postavimo granice?
Najvažnije prilikom postavljanja granica jeste da osvestimo odnos, prihvatimo odgovornost, ne optužujemo i ne tražimo krivca u drugome. Jako je važno da se bavimo sobom i da postavimo sopstvene granice. Podjednako je važno i da poštujemo tuđe granice. Promena polazi od nas samih, jer mi jedino možemo da menjamo sebe, a ne druge. Kao i za sve, i za postavljanje granica je potrebno vreme. Zato je važno biti strpljiv i dosledan. Potrebna je vežba, to jest ponavljanje novog obrazca kojim zamenjujemo stari obrazac ponašanja. Jaka volja i želja čini čuda! Odustajanje nije opcija!
Postavljanje granica=ljubav prema sebi
Kada počnemo da postavljamo granice znači da smo počeli da volimo i cenimo sebe, da verujemo da smo vredni i da imamo samopouzdanje. Znači da smo sazreli i da smo prestali da se plašimo da ćemo izgubiti nekog ako postavimo sopstvene granice.
Postavljanje granica sa onima koje volimo
Postavljanje granica je jako delikatno kada su u pitanju naši najbliži : roditelji, partneri, deca, rođaci, prijatelji. Najteže je postaviti granice sa ljudima koje volimo. Posebno kada je u pitanju odnos sa partnerom. A da pri tom ne osećamo krivicu, grižu savesti i strah da će nas partner napustiti. Strah da ćemo biti nevoljeni i odbačeni. Jako je važno da “branimo” svoje granice i da budemo u miru sa tim šta osećamo i želimo. Da ne posustanemo u naletu emocija, zahteva i uslovljavanja druge strane. Da istrajemo u našim, a opet da poštujemo partnerove granice.
Poštovanje sopstvenih i partnerovih granica je ključ dobrog i zadovoljavajućeg odnosa. Meni je bilo jako teško da pronađem balans u postavljanju granica sa partnerom. Ali sve je stvar navike i vežbe. Verujte mi!
Prvi put je najteže izgovoriti “ne” i postaviti granice. Već posle drugog, trećeg puta, imala sam osećaj da se nikada nisam ni ustezala da kažem ono što mislim i osećam. To je normalna i prirodna stvar. Da mogu nesmetano da govorim ono što mislim i želim. Bez bojazni da ću imati osećaj krivice, griže savesti ili strah od odbačenosti. Zapamtite, svako ima pravo na svoje mišljenje! Ali kada osetite da ste nezadovoljni i na neki način ugroženi i kada pobedite taj strah, onda nestanesvaka bojazan. Bukvalno svaka! Spremni ste da se borite kao lav za vašu “teritoriju”! I da više nikada nikome ne dopustite da vam pomeri sopstvene granice, a kamoli naruši.
Spremni ste da poštujete sebe, a i druge!
