Postoji jedan trenutak koji se ženama dešava češće nego što priznaju.
Trenutak kada konačno kažu:
„Ne mogu.“
„Neću.“
„Treba mi odmor.“
„Ne odgovara mi.“
I umesto olakšanja, pojavi se krivica.
Ne mala nelagoda.
Nego ona poznata težina u grudima.
Knedla u grlu.
Nemir u stomaku.
Potreba da odmah pošalješ još jednu poruku:
„Izvini.“
„Nije do tebe.“
„Samo sam umorna.“
„Nadam se da se ne ljutiš.“
I možda niko nije ni bio ljut.
Ali ti već osećaš da si uradila nešto pogrešno.
I znaš šta je najteže?
To što si toliko navikla da budeš dostupna svima, da svaki put kada izabereš sebe imaš osećaj kao da nekoga izdaješ.
Kako ovo izgleda u stvarnom životu?
Ne izgleda dramatično.
Ne izgleda kao veliki film.
Izgleda sasvim obično.
Kao žena koja ustaje umorna, ali ipak vozi dete u školu sa temperaturom jer „nema ko drugi“.
Kao žena koja sedi na poslu već deveti sat, dok koleginice odlaze kući, a ona ostaje da „završi još samo ovo“, iako joj telo već šalje signale da je preumorna.
Kao žena koja kaže partneru:
„Ma dobro, nema veze, ići ćemo gde ti želiš.“
Iako je poslednjih pet puta pristala na stvari koje njoj nisu prijale.
Kao žena koja odgovara na poruke u ponoć.
Koja se javlja svima.
Koja sluša.
Razume.
Smiruje.
Nosi.
Drži.
I onda jednog dana shvati da više nema snage ni za sebe.
Ali čak ni tada ne stane.
Jer žene koje su naučile da vrede kroz davanje odmor često doživljavaju kao luksuz.
Granice kao sebičnost.
A svoje potrebe kao problem.
Krivica nije dokaz da grešiš!
Ovo je važno da razumeš.
Krivica koju osećaš kada postaviš granicu ne znači da radiš nešto pogrešno.
Vrlo često znači da radiš nešto novo.
Jer tvoj nervni sistem možda godinama povezuje ljubav sa prilagođavanjem.
Možda si odrasla uz poruke:
•„Nemoj da budeš teška.“
•„Ćuti, samo da bude mir.“
•„Dobra devojčica razume.“
•„Nemoj da razočaraš druge.“
•„Šta će ljudi reći?“
I onda si naučila da preživljavaš tako što osećaš druge pre sebe.
Da predvidiš tuđe potrebe.
Da se prilagodiš.
Da smanjiš sebe kako bi odnos opstao.
Zato danas, kada kažeš: „Ne mogu.“
Tvoj sistem to ne doživljava kao granicu.
Nego kao opasnost.
Kao rizik da ćeš izgubiti ljubav.
Bliskost.
Prihvatanje.
I zato dolazi krivica.
Ne zato što si sebična.
Nego zato što si naučena da je napuštanje sebe cena povezanosti.
A onda telo počne da plaća cenu!
I ovo žene često ignorišu.
Jer telo dugo ćuti pre nego što počne da viče.
Prvo dolazi umor.
Pa razdražljivost.
Pa nesanica.
Pa anksioznost.
Pa osećaj da ti svi nešto traže.
Pa trenutak kada više nemaš strpljenja ni za dete, ni partnera, ni sebe.
I onda se još osećaš loše zbog toga.
Jer žena koja stalno ugađa sebi retko daje pravo da bude iscrpljena.
Ona misli:
„Treba da mogu.“
„Nije toliko strašno.“
„Drugima je gore.“
„Samo još ovo.“
A istina je da godinama živi preko svojih granica.
Zdrava briga o sebi nije sebičnost!
Sebičnost kaže:
„Bitna sam samo ja.“
Zdrava briga o sebi kaže:
„I ja sam važna.“
Ogromna je razlika.
Granica nije kazna.
Granica nije odbacivanje.
Granica nije napad.
Granica je trenutak u kom prestaješ da izdaješ sebe da bi zadržala mir sa drugima.
I da, ljudi koji su navikli da si uvek dostupna možda neće odmah razumeti tvoju promenu.
Neki će se ljutiti.
Neki će te zvati sebičnom.
Neki će pokušati da probude staru tebe
onu koja odmah popušta.
Ali zapamti ovo:
Ljudi koji imaju korist od toga što nemaš granice retko će prvi podržati tvoje granice.
Kako promena zapravo počinje?
Ne tako što krivica nestane.
Nego tako što prvi put ostaneš uz sebe
iako je osećaš.
Kada kažeš: „Ne mogu danas.“
I ne šalješ dodatnih pet objašnjenja.
Kada ne odeš na kafu jer ti treba mir.
Kada ne rešavaš svačije probleme.
Kada ne odgovoriš odmah.
Kada dozvoliš sebi da odmoriš bez „zasluživanja“.
Male stvari.
Ali ogromne za nervni sistem žene koja je ceo život učila da bude sve za sve.
I možda će ti u početku biti neprijatno.
Možda ćeš preispitivati sebe.
Možda ćeš želeti da povučeš granicu čim vidiš tuđu nelagodu.
Ali svaki put kada ostaneš uz sebe
ti svom sistemu šalješ novu poruku:
„Bezbedno je da postojim i kada ne ugađam.“
I tu počinje prava promena.
Zato sam kreirala program „DOSTA JE UGAĐANJA – GRANICE BEZ KRIVICE” , 30 dana prakse“
Ne kao još jednu motivaciju.
Ne kao još jedan sadržaj koji ćeš pročitati i zaboraviti. Nego kao proces.
Mesto gde ne učiš samo šta su granice
nego kako da ih zaista živiš.
Kroz 30 dana zajedno prolazimo:
🌸razumevanje obrazaca ugađanja
🌸rad sa krivicom i strahom od odbacivanja
🌸postavljanje granica u partnerskim, porodičnim i poslovnim odnosima
🌸učenje kako da ostaneš uz sebe bez povlačenja i samokažnjavanja
Na programu dobijaš:
-30 dana vodjenog procesa
-audio i video lekcije + PDF priručnike ( teorija + vežba )
-tehnike, alate i vežbe
-radnu svesku
-svakodnevni feedback tokom mesec dana rada na sva tvoja pitanja i nedoumice
Jer ovo nije nešto što se menja jednim citatom. Ovo je proces vraćanja sebi.
I možda prvi put u životu nećeš učiti kako da budeš bolja za druge, nego kako da ne napustiš sebe.
Ako osećaš da je vreme da prestaneš da živiš iscrpljena od stalnog prilagođavanja, prijave su otvorene,
piši mi na e-mail:
Cena programa je 120€ u dinarskoj protivvrednosti.
Više o programu pročitaj ovde
⬇️⬇️⬇️
DOSTA JE UGADJANJA ! – Jovana Stanisavljević
I zapamti:
Nije tvoj zadatak da se smanjuješ da bi drugi bili zadovoljni. Tvoj zadatak je da naučiš da budeš uz sebe. Vrati sebe sebi.
Na tvom putu podrške,
tvoja Jovana Stanisavljević ❤️
